Dubravku Ugrešić ne treba posebno predstavljati: ona je jedna od najcenjenijih među savremenim piscima sa „naših” prostora, njene su knjige prevođene na dvadeset stranih jezika i dobitnica je mnogih nagrada, a poslednju u nizu, ovogodišnju nagradu tportala, dobila je upravo za roman „Lisica”. Čitaocima njenih tekstova na sajtu Peščanik i obožavaocima Štefice Cvek već su dobro poznati Dubravkin britki humor i njen elokventni šarm. Tako i ovde, na relativno malom broju strana (291, ali zaista se čini da ih je manje, a pri kraju knjige želi da ih je više), taj humor i erudicija, udruženi sa osećajnošću, vode čitaoca u predele između našeg sveta i sveta bogova i mitskih bića, odnosno sveta stvarnosti i mašte (fikcije). U mnogim kulturama, posrednik između tih svetova je lisica.
Teško je definisati „Lisicu” Dubravke Ugrešić. Naime, to je esej o književnosti koliko i roman; ako je roman, onda se može čitati kao ljubavni (u najširem značenju te reči, ne usko ograničeno na onu najeksploatisaniju vrstu — romantičnu ljubav), ili kao romansirana autobiografija, mada ovde problem predstavlja to što se delovi za koje ste sigurni da potiču iz autorkinog iskustva smenjuju sa onima za koje ste skoro sigurni da su izmišljeni. Ako odlučite da je u pitanju ipak esej o književnosti ili istoriji književnosti, i tu vas čeka iznenađenje: mnogi autori i dela, ma koliko „zaboravljeni” ili opskurni, stvarni su, dok neki drugi, koji na prvi pogled deluju vrlo savremeno i stvarno, zapravo to nisu. Dakle, još na početku se pomirite sa time da je „Lisica” neuhvatljiva i zagonetna baš kao i sama lisica, koja se u knjizi pojavljuje kao metafora, mitsko biće, totem pisaca i povremeno kao vrlo stvarna, plašljiva životinjica.
Ovo delo može se posmatrati i kao upozorenje budućim piscima (pominjanje „Farenhajta 451” nije slučajno, i to delo je povezano sa „Majstorom i Margaritom” višestrukim citiranjem rečenice Rukopisi ne gore). Svi pisci pomenuti u knjizi su živeli tragične sudbine, a mnogi doživeli i tragičan kraj, na jedan ili drugi način – „Lisica zna sve trikove, pa ipak često izvlači deblji kraj”, kao što piše na poslednjim, verovatno najpoetičnijim, stranama. Moguće je čitati „Lisicu” i kao feministički manifest, ili tačnije kapitulaciju feminizma. Zašto kapitulaciju? Zato što je iz monologa Udovice jednog slavnog pisca (a postao je slavan samo zahvaljujući njoj) kristalno jasno da je žena-lisica ta koja mora da se prilagodi, da se dovija i menja, da bi opstala u svetu pravljenom za dečake (kako u književnosti, tako i uopšte).
Povremeno se nazire tračak, ili i više od tračka, ozlojeđenosti savremenom „književnom industrijom”, jer već sam taj naziv trebalo bi da izazove blagu mučninu. Suptilna aluzija na Marinu Abramović, tu „kraljicu performansa”, u razgovoru sa mladom književnicom koja veruje u reklamu kao u božanstvo i više strasti ulaže u promovisanje svoje knjige nego u pisanje, više je nego adekvatna osuda domaće, a i strane, „književne scene”. Zatim, tu je preskupa privatna škola koja nosi ime Holdena Kolfilda, a svoje polaznike uči kako da iskažu kreativnost kroz kombinaciju književnosti i fudbala (ovde je teško ne pomisliti na one besmrtne stihove: „A ti stojiš na šesnaestercu moga srca…”). Nepravedno je, mislim, govoriti o piscima, tim večitim lisicama, i svim njihovim prevarama, a ne pomenuti dve druge životinjske vrste koje često srećemo u književnim vodama: jedni su oni koji na književnosti i od književnosti jako dobro žive, a da sami o njoj nemaju nikakvog pojma, ni za nju ikakvog interesovanja, osim čisto finansijskog — nazovimo ih zečevima, ili, kao što kaže Frenk Herbert, „ubicama sa manirima zeca”; drugi su polupitomi psi goniči, koji se povremeno, kad zatreba, huškaju na nepodobne pisce, kao što se lovački psi huškaju na lisice. Autorka ima više nego dovoljno iskustva sa tom vrstom, ali utešno je znati da ovu pasminu retko odlikuje elokvencija i pamet, te da u zemljama sa normalnom političkom klimom obično ispadne smešna. U ovakvim detaljima i anegdotama iz sveta savremene književnosti, sa „insajderskim” slikama svih njegovih aspekata i aktera, još jednom se pokazuje širina i dubina autorkinog promišljanja.
Dakle, ovo nije knjiga za plažu, i u njoj nema nijedne od pedeset nijansi sive. Kao što je Selindžer u knjizi „Simor: Uvod” još na početku namenio priču zaljubljenicima u ptice, ova knjiga je možda najpogodnija za ljubitelje lisica i drugih malih šumskih stvorenja, kao i šume i tišine i „svega što je zeleno i dobro” (Tolkin) uopšte. Ona je puna preplitanja stvarnosti i mašte, što je, ipak, oduvek bio domen šumskih vila, i priziva seni drugih pisaca — magova (npr. Eka i Borhesa, ali najviše pisaca ruske avangarde — najpre ne jednom pomenutog Danila Harmsa). To je jedna moguća priča o tome kako, i zašto, i za koga nastaju priče.
Uz čitanje slušati: Dejva Brubeka i Majlsa Dejvisa
Autorka teksta:
Stanislava Petrović
Ova kritika romana „Lisica” nastala je u okviru radionice književne kritike festivala Bookstan, na kojoj je Prerazmišljavanje srelo i zasviđalo njenu autorku. Prvobitno je objavljena u listu Oslobođenje.
Izdavač knjige za Srbiju: Booka
Izdavač knjige za BiH: Buybook
prerazmisljavanje.wordpress.com 