Pisanje o knjigama na osnovu beležaka „iz stare sveske“ nekad bude lakše od pisanja „na živo“. Bezbolno se izostavi sve osim opšteg utiska i onoga što žvrljotine i prepisani citati promeškolje.
Ova beleška iz stare sveske nastala je početkom septembra 2014. godine, kad sam se upoznala sa Henrijem Džejmsom i mačkom sad već bivših komšinica. O mački ću drugi put.
Za raščitavanje priče što prevazilazi sve, po čitavom jedinstvu grozote, bola i paklenog užasa, kako jedan od pripovedača tvrdi, važno je posmatrati je kao trostruko zavijenu. Najspoljašnjiji okvir „užasa“ jeste priča u čijem naratoru se prepoznaje pisac – priča o jednoj Badnjoj večeri na kojoj su se pričale „strašne priče“. Kao nosilac stila redaka o „glavnoj“ priči izdvaja se izvesni Daglas, u čijim rukama se nalazi rukopis, dnevnik junakinje i pripovedačice najunutrašnjije priče. (Fantastično se fino opravdava uvodnom napomenom da guvernanta nikad nikome nije ispričala celu stvar.)
Sećam se celog početka kao naizmeničnog uzletanja i padanja, kao male klackalice raznih osećanja, koja se čas vine uvis a čas udari o zemlju.
Guvernantina priča počinje šiparičasto: kći seoskog sveštenika, pomalo zaljubljena u prvog poslodavca, koji je (kako bog zapoveda) bogat i neženjen, dolazi u veliku kuću na mesto učiteljice/ dadilje. Nastavak je nagovešten informacijom o smrti prethodne guvernante i poslodavčevim insistiranjem da ne bude upućen u dešavanja na imanju.
Bila je to zamka – ne pripravljena ali duboka.
Gazdarica je suviše srećna zbog dolaska guvernante, deca su tako neobično pitoma, noću se sa sprata čuju koraci i plač, a pismo upravitelja škole iz koje je dečak izbačen ne kaže ništa do da je problematičan. Devojka počinje da liči na majku iz onog filma o zaposednutoj kući u kom na kraju otkrivaju da su oni sami zapravo duhovi, dok imanje obavija muk u kome se nešto priprema i prikuplja.
Pre nego što u devniku „pređe na stvar“, pripovedačica udara na čitaočeve živce, koristeći se u opisu dece, a naročito dečaka, izrazima poput začarana, opčinjena, zbunjena, u neznanju i neoprezna.
Kada joj postane jasno, ili, tačnije, kada pomisli da je shvatila suštinu mračnih događaja, svoj boravak u kući doživljava kao priliku za heroizam, dok se i ukućanima i čitaocu nameće pitanje koliko je njena svest čista.
Njihova više nego zemaljska lepota, njihova savršeno neprirodna dobrota. To je sve samo jedna igra, jedno lukavstvo i jedna obmana.
Način na koji se u čitaocu budi uznemirenost, tačno dozirane nejasnoće u opisima, izbor reči uvek usklađen sa atmosferom ali tako da nemirom odudara od nje učinio je „Okretaj zavrtnja“ jednom od mojih omiljenih knjiga. Ni dok sam se upinjala da razotkrijem Džejmsov umetnički postupak nisam uspela da odolim zavodljivosti priče: drhtala sam zajedno sa pripovedačicom iako sam na osnovu početka znala da iz događaja koji slede izlazi neozleđena.
Prozrevši Džejmsovu želju da u tumačenju i traženju ključa fantastičnog čitalac oda svoje mrakove, odbiću da kovitlac mogućnosti podelim sa svetom. Različita su i podjednako često podupirana i pobijana „zvanična“ mišljenja o načinu na koji treba čitati lik učiteljice. Ona može biti psihopata, osujećeni seksualni predator, anđeo čuvar ili tek devojka bujne mašte i živaca nagnječenih frustracijom.
Ja biram da se divim autorovoj veštini, ne upuštajući se u frojdovštine.
Uz čitanje slušati: Type O Negative
prerazmisljavanje.wordpress.com 