Prvo, najprvije i pre svega (iako kao ne volimo da smo površni) — k o r i c e su prelepe! Radila ih je Sonja Bajić, za koju ste mogli čuti (ako nikako drugačije) zbog knjige „Kakva ženska!”, o kojoj sam već pisala na blogu, a pominjem je i u poslednjem video-klipu na kanalu Knjigoložnica.
Zatim, moram da pohvalim uređenje izdanja.
Ko god je sa mnom proveo dovoljno vezanih sati razgovora, čuo je šta sve zameram izdavačkim kućama, posebno onima velikih izloga. Jedna od zamerki odnosi se na nepostojanje predgovora, pogovora, biografije pisca. Štampa se koješta u suludim tiražima, a nema se za desetak dodatnih strana koje neće biti katalog edicije, ali će o izdavaču reći mnogo više. Zamislite to bogatstvo koje dobijemo iz beleške o prevodiocu, uz recenziju na kraju knjige, bibliografiju između njih, lektorske i uredničke napomene u fusnotama… uh! Zbog toga starije knjige kupujem na buvljacima, a nove tražim ispod posvećenijih logoa. Poput ovog, koji ne nosi slučajno titulu izdavača godine 2018.
Prevodilac Žarko Radaković u veoma dobrom pogovoru piše da je ovo tekst koji odražava sve prethodne i potonje elemente pisanja Petera Handkea.
„Pisac se ovde uzdiže iz podzemlja svoga pisanja i s punim pravom uključuje u diskusiju o njegovom delu i njemu samom.” I to je to što od uključivanja imamo, jer sve ostalo, počev od posvete F. S. Ficdžeraldu, isključuje jednog po jednog čitaoca, ostavljajući pisca do polovine teksta samog kao što je Pisac na početku popodneva.
Ovo je novela za načitane, „izabrane”, ne-redovne čitaoce. „Hvala što ne dolazite” među pripovestima.
I samo ko se odupre potrebi (koju sam i sama osetila) da „kazni” pretencioznost površinskih nota, može se obreti u iskrenom a promišljenom, ranjivom, dubokom, gordo-potištenom doživljaju sveta jednog stvaraoca u stvaralačkoj krizi.
„Otkako je već gotovo godinu dana živeo u ubeđenju da je zaboravio jezik, Piscu je svaka njegova zapisana rečenica, u kojoj je osećao i onaj trzaj mogućeg nastavljanja, postala događaj.”
Handke se preobražava u hroničara Piščevog popodneva jer Pisac sam nije dovoljno priseban da bi bio svestan svega što doživljava u meri potrebnoj da tu svest urečeniči.
Pisac poslednjih godinu dana živi u strahu od gubitka veze sa pisanjem. U radnoj sobi ne može da vidi panoramu na koju gleda prozor (kroz koji baca opiljke od olovaka), od jedne reči u rukopisu zavisi mu odnos prema sopstvenom domu, želi da ustanovi rutinu, ali ona mu izmiče… Sve to vreme, on prima pisma od Nepoznatog, pisana rukopisom nalik na njegov, koja su sva otrgnuti delovi rečenica. Pisac ih najčešće ne otvara, doživljava ih kao smetnju svom redovnom procesu, ali čitalac sluti da su u njima Piščeve nedorečene ideje koje pokušavaju da prodru kroz stvaralačku blokadu i pomognu mu da se seti jezika. Rukopis nalik na njegov može biti rukopis njegove mladosti, u kojoj je „Književnost bila najslobodnija od svih zemalja”, mesto za beg iz života, a ne izvor sredstava za život.
Epizoda sa pronalaskom starice zalutale iz staračkog doma, izuzetno poetična, po ivicama stopljena s monotonim popodnevom, u kojoj „vlada razgaljiva bezimenost”, približava ga zajednici koja u tom trenutku jednako bezimeno pomaže toj ženi koja ne kazuje ime. Bezimenost je privlačna, obezgraničavajuća. Bezimenost — „konačno biti samo još napolju, kod stvari”.
Profesionalni pisac sveden je na svoju profesiju, otkinut od svog identiteta baš zbog toga što je vezan s imenom koje je svima poznato. Nepoznati se javlja kao sećanje na pređašnju Anonimnost, neafirmisanost koja je dopuštala slobodu stvaranja, ali Piscu više nije dovoljna takva sloboda, zato i ne otvara pisma.
Pisac sada želi da živi. Ne kao potpis, nego kao punopravni učesnik u životu svog dela.
Knjiga je deo donacije izdavačke kuće Prometej. Možete je pronaći na zimskoj Novosadskoj razmeni knjiga.
prerazmisljavanje.wordpress.com 